Председник и Врховни заповедник оружаних снага САД, Барак Обама, одржао је говор приликом пријема Нобелове награде за мир у Ослу, 10. децембра, којим је изазвао медијску расправу о ‘‘Обаминој доктрини’‘.

Почевши са обавезним подсећањем на Мартина Лутера Кинга и Мохандаса Гандија (овоме другоме поменувши само презиме) али не и на друге америчке председнике осим Роналда Регана, Ричарда Никсона и Џона Кенедија, и не поменувши остале добитнике те награде попут Теодора Рузвелта, Вудроа Вилсона и Џимија Картера, шеф америчке државе говорио је са самопоуздањем предводника прве светске суперсиле без такмаца а повремено тоном самоправедности умишљеног пророка и јасновидца. Заправо, по речима немачког филозофа Фридриха фон Шлегела, тоном ‘‘пророка прошлости’‘.

Међу Обаминим увидима, пропраћеним визионарским погледом у даљину, и сонорном реториком осведоченог говорника, је и да се, ‘‘у овом или оном виду, рат појавио са првим човеком’‘. Уколико се ова непоткрепљена тврдња није односила на део јеврејске Библије који говори о Каиновом убиству брата Авеља (колико знамо, Каин ипак није био први човек ни по томе извору), нејасно нам је одакле Обами убеђење да је рат истовремен са настанком човечанства и да је њему прирођен.

Палеонотолози датирају појаву савременог човека 200.000 година уназад, док се прве поуздане писане историје јављају тек пре 2.400 година. Како су Обама и писци његових говора премостили јаз од 197.600 година да би доказали да је рат стар колико и човечанство и неодвојив од људске природе питање је које вапије да га какав ажурни репортер постави Председнику, током неке од његових предстојећих конференција за штампу.

Можда би Обамина заблуда да је свезнајући већ собом пружила одговор. Његов говор у Ослу врви од позивања на Бога, антрополошког детерминизма, и од изузетно песимистичног схватања Провиђења.

Казавши, наиме, ‘‘да ‘Свети рат’ не може никада бити и праведан, пошто ако заиста верујете да извршавате Божију Вољу немате разлога за уздржавање’‘ да би одмах наставио са: ‘‘запутимо се према свету какав би требало да буде – ка оној искри још живој у свачијој души’‘. Другим речима, противниково позивање на божанску правду јесте лажно, док је америчко право, довољно да оправда било какво, ма колико насилно или смртоносно дело. Као израз непатвореног манихејизма, тешко је наћи нешто слично томе схватању у савременом свету.

При самом почетку свога говора, први амерички председник у последњих 90 година награђен Нобеловом наградом за мир за свог мандата изјавио је да је ‘‘можда најзначајнији аспект мог добијања ове награде чињеница да сам врховни командант једне државе која управо води два упоредна рата’‘.

Сасвим разумљиво, Обама се није потрудио да оправда први од та два оружана подухвата, онај у Ираку, али је подржао и обећао да ће наставити онај други, у Авганистану и све више у Пакистану, истовремено кудећи средњевековне европске крсташе.

Но, ни Нобелов комитет ни славодобитник нису се одвише бринули што престижна и богата (1,4 милиона америчких долара) Награда за мир одлази Врховном војном заповеднику у два упоредна рата веома удаљена од његове земље, покренута против држава и народа који је ни на који начин нису угрозили.

Језиком дотле непознатим при додели награда за мир, Обама је додао: ‘‘Ми смо у рату, и ја сам одговоран за слање хиљада младих Американаца у битку на удаљеним фронтовима. Неки од њих ће некога убити, а неки бити убијени’‘.

И без трага свести о томе шта заправо говори, без икакве ироније, он је напоменуо и да ‘‘савремена технологија омогућава малим људима преголемог гнева да убијају невине у досада невиђеним размерама’‘, истовремено шаљући америчке беспилотне летелице да сеју смрт по Авганистану и Пакистану.

Кључне тачке Обаминог говора понављале су уобичајену мантру: да је илегални рат против Југославије 1999. био праведан, да САД и њени западни савезници имају суверено право да појединачно и скупно одлучују када, како, у којој мери и у каквом циљу ваља користити насиље било где у свету, те да прерогатива употребе војних мера ван својих националних граница припада искључиво Америци, чланицама НАТО и одабраним западним, неевроатлантским клијентима попут Колумбије, Етиопије, Грузије, Израела и Сауди Арабије.

Но оно што је вероватно јединствено у Обамином обраћању је груба отвореност при изношењу доктрине међународног безакоња. Неке од његових тврдњи, лишене украса и замумуљивања, су следеће:

‘‘На почетку, ваља нам се подсетити неких непријатних истина: Ни ми нећемо успети да из света уклонимо појаву оружаних сукоба. Биће наиме времена и доба када ће нације – индивидуално или заједнички – морати да се послуже не само неопходном већ и морално оправданом силом.’‘

Затим је понудио сажетак свог виђења ‘‘праведног рата’‘ коју као да је неки његов помоћник из Беле Куће скинуо директно из Википедије:

‘‘Као шеф државе заклетвом обавезан да браним свој народ, је се не могу руководити искључиво њиховим (Кинговим и Гандијевим) примером. Суочен са светом какав он уистину јесте, ја не смем оклевати пред претњама Америци. Јер, немојмо се заваравати: Зло заиста постоји и оно нас окружује.’‘

‘‘Као и сваки други поглавар државе, ја имам право да предузмем и једнострану акцију ако је то услов за спасавање мога народа.’‘

‘‘Зло’‘ као персонификација а не пука именица појављује се двапут у његовом говору, одржавајући његов квази-теолошки тон повремено зачињен хладним, чак грубим прагматизмом.

Као илустрацију овог другог тока, цитирамо следеће:

‘‘Оруђа и оружја рата имају своју улогу у чувању мира.’‘

‘‘Ненасилно се нису могле зауставити Хитлерове војске. Преговорима се не може убедити Ал Каида да се разоружа. Рећи да је насиље каткад нужно није никакав цинизам…’‘

‘‘Ово тврдим, овим почињем, стога што у многим земљама постоји дубоко неслагање са војним ангажовањем у наше време, без обзира на поводе и разлоге. Повремено, то се надодаје готово рефлексном неповерењу наспрам Америке, једине светске војне суперсиле.’‘

Но, поредити шачицу припадника Ал Каиде са Хитлеровим Вермахтом је непојамно. Јер шта год они били, тешко и да имају довољно оружја да буду разоружани. Али га Обама има – најсмртоноснији и највећи светски нуклеарни и конвенционални арсенал.

Његово позивање на баук нацистичке Немачке није било само говорнички непромишљено већ и историографски нетачно. Не би наиме било ни потребе да се свет суочава са војскама Трећега Рајха да су подузете дипломатске мере још када је Хитлер своје трупе послао у Рајнску област, 1936. Усто, да Велика Британија и Француска нису сарађивале са Хитлеровом Немачком и Мусолинијевом Италијом при увођењу поморске блокаде Републиканске Шпаније, док је немачка авијација уништавала Гернику и остале шпанске градове и док су десетине хиљада немачких и италијанских војника помагале Генералисиму Франку, те да се Велика Британија, Француска, Немачка и Италија ниси среле у Минхену 1938, да би чехословачку област Судета предале Хитлеру, не би ли га подстакле да крене на Исток, тешко да би се Други светски рат уопште и десио. Нажалост, иронијом историје, исте четири државе су, 70 година потом, поновиле минхенску издају отимањем Косова од Србије, показујући колико су научили из своје неславне прошлости.

Што се пак тиче оптужбе да многе државе испољавају ‘‘дубоко неслагање са војним акцијама’‘ те да гаје ‘’ рефлексно неповерење наспрам Америке, једине светске војне суперсиле’‘, она више говори о Обаминој ароганцији, умишљеној правдољубивости и потпуној неосетљивости наспрам стварности америчке спољне политике – текуће, колико и оне из не тако давне прошлости. На основу оваквог гледишта ‘‘једине светске војне суперсиле’‘, ни Беле Кућа ни Пентагон никада не могу погрешити – чак ни делимично, нити неизбежно, ни ненамерно.

Ако други сматрају да се једини светски војни ‘‘парни ваљак’‘ креће странпутицом, то је само с њиховог погрешног пацифизма и урођеног, патолошког ‘‘антиамериканизма’‘. Можда је управо то та ‘‘претња америчком народу’‘, пошто остваривих претњи из Авганистана или било које друге области света, неубедљиво поменутих у његовом говору, нема.

Оно што би, међутим, могло бити веома опасно јесте Обамина тврдња да ‘‘ваља спознати историју, људску несавршеност и ограничења разума’‘. Да се ова опаска не би побркала са самокритичношћу говорника, ту су и друге невиђено ‘‘амероцентричне’‘ напомене које нам не дозвољавају да посумњамо да је све што Америка себи дозвољава забрањено свима осталима.

Тешко да би се могле пронаћи сличне тврдње чак и досадашњих америчких председника. За државу која се дичи да је прва успостављена на начелима европског просветитељства 18. века и на рационализму 17, готово је ван памети, и веома забрињавајуће, да се њен шеф позива на урођену људску несавршеност и на истине недоступне људском уму. Тиме се отвара простор ирационализму и његовим пропратним појавама, као и схватању да су моћ и правда подударни, те да има националних интереса и потреба које стоје изнад добра и зла.

Али, ако је човечанство својом природом несавршено те и разум људи стога ограничен, тада за нас, по речима енглеског песника Александра Поупа ‘‘рођене да умремо и да размишљајући грешимо’‘ рат заиста чини нашу иманенцију и не оставља нам никакву прилику да се њега као појаве икада ратосиљамо. Рат, настао истовремено са човечанством, трајаће док и оно. По Обами, обоје ће нестати заједно.

Како је један западни вођа народа и лично дошао до оваквог безнадежног закључка и крајњег песимизма Обама нам је сам казао, описујући после-хладноратовске догађаје који су, по њему, дефинисали нови, 21. век.

Јер, само је корак од:

‘‘Верујем да се употреба силе да оправдати налозима човечности, као што се показало на Балкану и другим местима обележеним ратом. Мирно посматрање догађаја обогаљује нам савест и може довести до потребе за много тежим и скупљим интервенцијама касније. Због тога све одговорне државе морају препустити и својим оружаним снагама да се брину о миру.’‘

До:

‘‘Веровање да је мир пожељан ретко је довољно да и до њега дође. Мир тражи одговорност, и жртву. Зато је НАТО и даље неопходан.’‘

Изрекавши ове и сличне оцене, Обама се осврнуо и на земљу домаћина, Норвешку, и њену улогу у Авганистану. ‘‘Нама су се придружиле 42 државе, укључујући и вашу, не бисмо ли заједнички успели да се одбранимо и спречимо даље нападе на нас и било коју другу нацију.’‘

И поново се опасности увеличавају до безмало универзалних размера. Све државе на планети су у опасности а неке од њих – 43 чланице НАТО и њихови партнери – се упињу да спрече варваре да продру кроз капије. Тешко је, заиста, разликовати нову ‘‘Обамину доктрину’‘ од Бушове и Блерове, осим по њеним размерама.

Реч је о мисији ван свих временских, просторних и било којих других ограничења. ‘‘САД су крвљу својих држављана и снагом свога оружја омогућиле више од шест деценија глобалне безбедности… Америчка опредељеност за планетарну безбедност никад неће посустати. Али у свету где су претње све суптилније и неприметније, а мисије све сложеније, Америка не може све постићи сама. Сама, Америка не може обезбедити мир. Ово важи и за Авганистан, као и за неуспеле државе попут Сомалије… Нажалост, тако ће још дуго бити у свим нестабилним подручјима света.’‘

‘‘Руководство и војници земаља НАТО и њихови пријатељи и савезници потврђују ову истину својим учинком и храброшћу исказаним и у Авганистану.’‘

Затим је Председник САД набројао, поименично, земље које угрожавају Америку и њене вредности, те њене савезнике у свету наводећи, уз Сомалију и Авганистан, још Иран, Мијанмар (Бурму), Северну Кореју, Судан и Зимбабве – све оне које су нашле на ‘‘листи за одстрел’‘ Џорџа Буша млађег после 11. септембра 2001. као покровитељке тероризма, те на списку ‘‘испостава тираније’‘ Кондолизе Рајс.

Наде да политика Обаминих претходника припада прошлости, условљеној готово искључиво нападом на Куле близнакиње и Пентагон, овим су распршене. Галопирајући рат у Јужној Азији је довољан доказ за то. Јер, рат више није само ‘‘библијско’‘ одрицање од етике, већ и основа националне политике.

У свом роману La bête humaine (Људска звер), Емил Зола упоређује француску гомилу која тражи кобни рат са Прусијом повицима ‘‘На Берлин!’‘ са захукталом локомотивом која без машиновође јури шинама. Обамин говор у Ослу нам предочава да Америка не намерава да одступи од суманутог тражења рата по сваку цену ни после промене машиновођа. Ратни хушкачи, ветерани Роберт Гејтс, Џејмс Џоунс, Ричард Холбрук, Дејвид Петреус и Стенли МакКристал су подложили котао те локомотиве исувише добро, за дуготрајни суноврат.

Рик Розоф